Француз по рођењу, Србин по опредељењу, Арно Гујон, велики хуманитарни радник и оснивач организације „Солидарност за Косово“, који је тренутно и директор Канцеларије за јавну и културну дипломатију, дао је ексклузивни интервју за Информер.рс.

Његова посвећеност и лични ангажман у решавању проблема Срба на Косову почели су још у његовим студентским данима, када је, под утиском тешких фотографија из периода погрома, одлучио да се бори за правду и помогне угроженим људима. Кроз бројне хуманитарне акције и пројекте, његова организација је постала једна од најважнијих у помагању српским енклавама на Косову, обезбеђујући помоћ у храни, лековима, образовању и обнови инфраструктуре.
У овом интервјуу, Арно Гујон дели своја искуства и поглед на тренутну ситуацију Срба на Косову, изазове са којима се суочавају, као и важност очувања српске културне баштине, путу Србије ка чланству у Европској унији а открио је и мало познате ствари из свог приватног живота.

Ви сте већ дуги низ година ангажовани на Косову. Како бисте описали тренутну ситуацију Срба на Космету?
Један од проритета рада Канцеларије за јавну и културну дипломатију чији сам директор јесте ширење у светској јавности истине и чињеница о тешком положају српског народа на КиМ. Ситутација је изузено тешка. Срби на КиМ проживљавају прави терор. Од доласка Куртија на чело првремених институција, приметно је повећање директних напада на српски народ, који нажалост у највећем броју случајева остају нерасветљени и некажњени. Од почетка ове године пријављено је 113 напада, о томе сам недавно причао током гостовања у француском програму код познатог водитеља Андреа Беркофа. Крајем октобра смо објавили на енглеском језику мапу физичких напада и полицијске бруталности у јужној српској покрајини од кад је Аљбин Курти преузео власт. Тренутно се на северу Косова и Метохије води интезивна кампања насиља и протеривања према преосталом српском становништву под изговором увођења реда и закона. Ове акције имају за циљ сузбијање српског фактора на северу Косова и ‘тихо протеривање’ Срба из покрајине.
Оно што је приметно је да како се избори у јужној српској покрајини приближавају, Куртијев режим све отвореније спроводи своју визију етнички чистог Косова и Метохије. О тежини ситуације у којој се Срби на КиМ тренутно налазе најбоље сведочи податак да је у последње две године чак 14% Срба напустило север Космета. То је стратегија власти у Приштини и Куртијевог екстремног покрета Самоопредељење, који покушавају да мобилишу своје бирачко тело пред предстојеће изборе. Уместо да понуде конкретна решења за проблеме и побољшање квалитета живота грађана, они као алтернативу промовишу политику екстремизма, национализма и мржње према српском народу. Томе у прилог иде и скандалозна и незаконита одлука да се представницима Српске листе забрани присуство на седници такозване Скупштине Косова, уз њихово неприхватљиво етикетирање као терориста и криминалаца.

Шта вас је мотивисало да се одлучите за хуманитарни рад на Косову, и како је ваша организација Солидарност за Косово почела са радом?
Као студент, на другој години студија посетио сам у Паризу изложбу фотографија свог пријатеља. Биле су то аматерске фотографије, настале одмах након погрома на Косову и Метохији. Слике су биле потресне. Видео сам слике кућа и цркава у пламену и осећао сам се ужасно, болело ме је као да је неко запалио цркву у мом селу. По мени, тада је срушен и уништен један део европске цивилизације. Никада нећу заборавити те призоре деце на фотографијама, у њиховим очима се могао препознати страх и немоћ. Био сам револтиран и шокиран и преовладао је и осећај туге. Питао сам се како је могуће да се ово дешава почетком 21. века, у срцу Европе? Тада сам одлучио да нешто морам да урадим, да помогнем тим људима. Имао сам 19 година и заједно сам са братом основао хуманитарну организацију „Солдарност за Косово”. Почео сам са пријатељима и подородицом да прикупљам помоћ у виду школског прибора, играчака за децу. Продавали смо колаче, ишли од врата до врата и причали Французима о Србима на Косову. До краја године смо успели да прикупимо довољно помоћи да изнајмимо један мали комби и кренули смо пут Косова и Метохије. Нисмо знали језик, нисмо познавали никога, питали смо се како ће нас дочекати? Да ли ће нас Срби осудити због начина како их је званична Француска напустила неколико година раније? Када смо стигли на Косово људи су нас гледали у неверици, али су нас дочекали као што брат дочекује брата. Било им је невероватно то што су четворица младића прешла толико километара до њихових забачених села како би им донели помоћ и рекли да нису сами у тој борби. Од тада је прошло 20 година и наша мала студентска организација „Солидарност за Косово” постала је једна од највећих на Балкану.

Какви су, према Вашем искуству, свакодневни изазови са којима се суочавају Срби на Косову?
Изузетно тешки! Поготово живот у енклавама, где су Срби често изложени нападима, претњама и вандализму, укључујући уништавање имовине, верских објеката и гробља. Психолошки притисак је огроман, јер је присутан стални осећај несигурности и маргинализације који утиче на ментално здравље, нарочито младих људи. Срби на Косову и Метохији за мене лично представљају истинску инспирацију, јер својом снагом, истрајношћу и непоколебљивом вољом не одустају ни у најтежим тренуцима. Срби су попут храста, можеш их исећи, али не и савити. То је само доказ колико је тај народ жилав и непокоран.

Ваша организација се бави помоћи Српској заједници на Косову. Који су то најважнији пројекти које сте спровели до сада?
Пуних 20 година постоји хуманитарна организација Солидарност за Косово, у оквиру које смо реализовали 55 хуманитарних конвоја. У оквиру јубиларног 20. Божићног конвоја, припремили смо пун шлепер нове гардеробе, играчака и школског прибора. Као и сваке године наши волонтери из Француске, ће прећи укупно 4.000 километара како би са Србима у енклавама на Косову и Метохији прославили заједно Нову Годину и Божић и довезли помоћ. Већина волонтера узима слободне дане од одмора, како би кренули на овај пут. Заиста пуног срца желе да помогну људима на КиМ и буду са њима за празнике. Морам признати да су приче волонтера пуне емоција и потресних прича о животу Срба на КиМ. Чим се врате, они ће на конференцијама и гостовањима у медијима причати о људима на КиМ и њиховом животу. Ове године смо по 13. пут водили децу са КиМ на летовање, преко наше организације до сада је 600 деце је било на летовању. Њихова радост, искрени осмеси за нас су била права награда. Бићемо уз њих докле год им је наша помоћ потребна! Хуманитарна организација „Солидарност за Косово“ је реновирала укупно 53 школе широм Косова и Метохије у вредности од преко милион и триста педесет хиљада евра. Током претходних година поделили смо пластенике, изградили самоодрживе фарме, реновирали медицинске установе, помогли спортским друштвима, набавили пољопривредну механизацију, поделили стоку и живину…Недавно, 27 социјално угрожених породица је добило краве, овце и козе које ће им омогућити лакшу егзистенцију.

Овај јубилеј наше организације је само још једна потврда наше посвећености да будемо уз њих.
Како видите однос међународне заједнице према Косову и њен утицај на живот Срба на том подручју?
Ћутање међународне заједнице није ништа ново у нашој реалности и не представља изненађење. Колико пута је само међународна заједница ћутала? Сетимо се само да је након окончања агресије на СРЈ и доласка међународних снага као гаранта мира и безбедности, са својих огњишта протерано је око 250.000 људи, укључујући поред Срба и друго неалбанско становништво, спаљено је, уништено и узурпирано око 45.000 кућа и станова, док је преко 150 цркава, манастира и светиња Српске православне цркве уништено. Мартовски погром се десио под будним оком међународне заједнице и безбедностних снага које су имале мандат да штите српски народ и српске светиње на КиМ. Данас је ситуација другачија, али не и сјајна. Недавно је француски лист Фигаро ипак признао да је агресија на нашу земљу била нелегална, а да кршење међународног права, односно отварање Пандорине кутије, није започето нападом Русије на Украјину, него управо бомбардовањем наше земље без одобрења Савета безбедности УН.

Колико је важно очувати српску културну баштину на Косову и како Ви, кроз свој рад, доприносите томе?
Од прошле године до данас забележен 31 напад Албанаца на културна добра српског народа на КиМ. Чињеница да је Унеско уврстио манастире Високе Дечане, Богородицу Љевишку, Пећку патријаршију и Грачаницу, у светску културну баштину у опасности потврда је да су ове српске светиње вредне за читаво човечанство. Али такође, говори и о томе да су оне крхке и веома угрожене, па њихова заштита мора бити примарни циљ нашег деловања и апела на међународну заједницу да се оне заштите по сваку цену. Изложба о угроженим споменицима на Косову и Метохији, која је недавно била постављена у згради УНЕСКА захваљујући Министарству Културе Републике Србије, а сада пресељена у Културни центар у Паризу, померила је границе о информисаности светске јавности о вредности угрожене српске културне баштине на КиМ. Организација ове изложбе не представља само културни догађај, већ и снажан апел за заједничку одговорност у заштити наслеђа од непроцењиве вредности. Ја често у својој родној Француској напомињем људима да манастир Богородица Љевишка у Призрену за српски народ има исти значај као и Нотр Дам за Французе, а да ова два историјска, духовна и културна добра датирају из истог периода.

Како реагујете на тврдње да би повратак Срба на Косово могао бити изазован, с обзиром на политичке и сигурносне напетости?
Повратак Срба на Косово бележи најмању стопу повратка избеглица у целом свету, а овај забрињавајући тренд, нажалост, и даље траје, указујући на дубоке изазове у остваривању права на повратак и безбедан живот. Велики број Срба напустио је своје домове након преузимања привремених институција од стране екстремисте Аљбина Куртија. Циљ његове политике јесте стварање немогућих услова за живот и атмосфере страха која ће отерати српски народ, а Албанцима донети етничко чисто тзв. Косово. Политичке и сигурносне напетости нарочито су изражене у овом периоду припрема за предстојеће изборе јер Курти грађанима Космета не може да понуди никаква конкретна решења којима би допринео повећању њиховог економског стандарда, отварању нових радних места, изградњи путева, болница и школа. Уместо тога, определио се за тактику спровођења насилних акција против српског народа, коју подржава један део екстремних Албанаца.

Каква је по Вашем мишљењу политичка будућност тзв. Косова у наредним годинама, и шта би требало да се деси да би се обезбедила стабилност и сигурност за Србе који тамо живе?
Политичка будућност тзв. Косова зависи од посвећености Албанаца процесу дијалога, који се сада налази у кризи због низа једностраних потеза Приштине. Србија је своју посвећеност показала кроз испуњење својих дужности, нарочито оних који произилазе из Бриселског споразума постигнутог 2013. године. Приштинска влада још увек није испунила најважнију обавезу која произилази из тог споразума, а то је формирање Заједнице српских општина. Управо је она гарант стабилности и сигурности за српски народ на КиМ, као и за стварање услова за њихов опстанак и повратак. Нажалост, видимо да не само да се не изражава било каква намера за њено формирање, већ и да насилним методима Курти покушава да драстично промени стање на терену како би ову обавезу потпуно обесмислио. Оно што је потребно за крупније промене јесте више слуха Међународне заједнице за наше поруке и апеле за прекид тортуре коју српски народ сваки дан проживљава, а актуелне геополитичке промене буде оптимизам и веру у то да ће се једног дана ситуација променити.

Како видите тренутну политичку ситуацију у Србији у контексту њеног пута ка Европској унији? Да ли мислите да је овај процес довољно подржан од стране грађана и власти?
Питање европских интеграција у последње време посматра се у домаћој јавности са дозом скептицизма, нарочито када имамо у виду да од 2021. године није отворено ниједно преговарачко поглавље. Ово јесте последица геополитичке ситуације у Европи и свету, а потврду тога видимо и у светлу сталног истицања потребе за усаглашавањем спољне и безбедносне политике и ормализације односа са Приштином. Ово у преводу означава додатне притиске на наше државно руководство да уведе санкције Руској Федерацији и да призна једнострану проглашену независност тзв. Косова. Став нашег државног руководства на челу са Председником Републике Александром Вучићем и Председником Владе Милошем Вучевићем је јасан. Србија доноси суверене и самосталне одлуке које су у интересу грађана Србије. Једина смо земља у Европи која није увела санкције Руској Федерацији и једина земља у свету која има добре односе и са политичким западом и са пријатељима из Русије, Кине и других делова света. Таква политика доводи у Србију инвестиције и радна места и представља борбу за интересе свих грађана. Такође, јасан је став државног руководства по којем су Косово и Метохија неотуђиви и нераскидиви део Србије и колевка српског културног, верског и националног идентитета којег се нећемо никада одрећи.

Шта мислите о ставу Европске уније према Србији, посебно у вези са питањем тзв. Косова? Да ли сматрате да ЕУ има прави приступ у решавању овог проблема?
Већина чланица Европске уније признаје једнострано проглашену независност тзв. Косова, па из тог разлога не чуди мањак непристрасности у њиховом приступу решавању овог проблема. Упркос томе било би ипак логично да имамо јасну реакцију Европске Уније на брутално кршење основних људских права и репресију коју Куртијев режим спроводи над српским народом. Стални физички напади на Србе, нелегитимни избор градоначелника албанске националности у већински етничко српским срединама, забрана увоза робе из централне Србије, укидање српске валуте и друге репресивне мере Приштине морале би наићи на оштрије и конкретније мере Брисела. Ситуација у којој се налазимо је у том смису прилично тешка, с обзиром на то да је неправда у односу ЕУ према Србији прилично очигледна. Зато треба поздравити напоре нашег државног руководства на челу са Председником Александром Вучићем, који неуморно људима у Европи указује на то шта се дешава на Космету и у каквим условима српски народ живи.

Знамо да сте се крстили у манастиру Високи Дечани. Како бисте описали свој пут ка православљу и шта вас је мотивисало да пређете у ову веру?
Пре девет година сам примио православље у манастиру Високи Дечани заједно са својом ћерком Миленом, а потом сам се и црквено венчао са супругом Иваном. Мој долазак на Косово и Метохију, где сам обишао манастире и цркве дубоко имали су кључну улогу у мом прихватању православне вере. Отворили су моје срце за истинску духовност. Слушајући монахе и свештенике, уочио сам дубоку повезаност са Богом, али и са народом, његовом историјом и страдањем. Свака молитва, сваки чин служења у овим светињама био је позив на духовно уздизање и проналазак мира и наде у вери. Примајући православље, примио сам и део Косова и Метохије у своје срце. Светиње овог простора научиле су ме како вера опстаје чак и у најтежим временима, а њихов дух наставља да ме води кроз сваки дан мог живота.

Можете ли нам рећи нешто о својој супрузи и како сте се упознали?
Судбина је уредила да сам уместо у једној великој компанији у Француској, прихватио посао у Зворнику. Једнога дана шетао сам мостом који спаја Републику Српску и Србију и угледао прелепу даму која је пленила изгледом. Пришао сам да је нешто питам, тада мој српски језик није био на завидном нивоу, када је чула како причам, на савршеном француском ме је питала да ли сам из Француске, што је мене баш зачудило како она прича француски исто као ја. Ивана је рођена у Француској у Ансију који је близу Гренобла где сам ја рођен, а родитељи су јој пореклом из Малог Зворника. Од тада се нисмо растали.

Како Ваша породица слави празнике? Да ли имате неке посебне традиције које су се преносиле кроз генерације?
Славимо два Бадња дана и два Божића. За Бањи дан 24. децембра смо сви заједно на окупу моји родитељи, брат, сестра и сва наша деца. Проводимо га код сестре или код мојих родитеља. То је дан који жељно ишчекујемо целе године. Ујутру на Божић деци поклањамо поклоне. За празнике једемо француске специјалитете шкољке каменице, пужеве (знам како већина људи реагује у Србији на ову информацију, али су заправо врло укусни). Занимљиво је да се велики број пужева у Француску увози из Србије и БиХ. Једемо и специјалитет “фоагра” то је џигерица од гуске. Моја мајка припрема разна јела, ако мене питате и превише хране, која мора да се поједе. Пијемо француска вина и српску ракију. Прослава Божића у Србији за нас има духовну димензију, јер смо сви православци. Идемо у Храм Светог Саве на Бадњи дан и на Божић. Прослављамо у ужем кругу породице, јер су наши родитељи су далеко од нас. Деца обавезно пале бадњак, имамо пшеницу, кукуруз, дрен за здравље… Поштујемо традицију. Супруга Ивана припрема традиционалну српску храну супу, сарму и печење.

Постоји ли нека посебно дирљива или незаборавна успомена из Ваших новогодишњих празника коју бисте желели да поделите са својим читаоцима и обожаваоцима?
Од своје 19 године сваку Нову Годину (док ми нису забранили улазак) дочекивао у на Косову и Метохији у енклавама са пријатељима. Никада нисам славио Нову Годину као већина младих у дискотеци, већ по селима на КиМ где сам седео са људима, разговарао и наздрављао у част српско-француског пријатељства. Једне године се погодило да уместо да за Бадњи дан 24. децембра будемо са породицом у Француској, мој брат Бертран и пријатељ Гаетано били смо на КиМ где смо довезли конвој хуманитарне помоћи. То је за нас у Француској важан дан, али смо ми проценили да је ово важније. Сећам се, били смо у ресторану у Косовској Митровици када је нестало струје, упалили смо свеће и тако вечерали. Далеко од својих породица, а да нисмо знали да ли смо у опасности или не.

Које бисте поруке упутили грађанима Србије на почетку нове године, у светлу тренутних изазова и могућности за напредак?
Србија је заиста на раскршћу путева, она је према мом мишљењу на почетку значајне фазе у својој историји и на почетку свог новог историјског пута. Изазови су озбиљни, али сам уверен да ће она одолети. Потребно је много тога изградити и треба много тога сачувати. Из тог алхемијског процеса појавиће се модерна Србија постављена на својим традиционалним темељима. Јер Србија као и све старе земље има корене без којих ниста не би имало смисла, али и крила којима ће она узлетети и превазићи оно што јесте.

Фотографије: Марко Петровић КЈКД