Имао сам 13 година када је почело бомбардовање Србије. Млад, али довољно свестан да разумем каква је неправда нанета једном народу. Рат који је НАТО водио против Југославије за мене је био пресудан догађај који је освестио колико је моћ пропаганде снажна и како истина може бити искривљена зарад политичких циљева, остављајући дуготрајан утицај на мене и моје разумевање света.

Данас када размишљам о том периоду, враћају ми се слике из детињства које су ми обликовале поглед на свет. Тих дана, док су вести непрекидно преносиле црно-белу слику сукоба, осећао сам збуњеност, тугу и осећај неправде који нисам умео да објасним. На телевизији су Србима доделили улогу злочинаца, без права на одбрану, без гласа који би могао да објасни другу страну приче.
Моја породица ме је научила да не посматрам свет црно-бело. Много дугујем родитељима који су му омогућили да очувам критички дух у том кобном раздобљу када га је већина “великих духова” изгубила. Био сам млад, али сам знао да истина није тако једноставна. Мој отац је често причао о Србији и Србима другачије од онога што сам чуо у медијима. Говорио је о пријатељству између Срба и Француза, о заједничким борбама током Првог светског рата, о краљу Петру Првом који се борио раме уз раме са Французима против Пруске. Тата је преко свог оца, мог деде био везан за то старо француско-српско пријатељство, ког се никада није одрекао. То дубоко укорењено пријатељство чинило је још болнијим гледати како се народ, с којим су Французи некада делили ровове и победе, сада приказује као симбол зла и агресије.

Поражавајуће је било то што је цела једна нација била представљена као непријатељ. Та дехуманизација оставила је дубок траг у мени. “Испирање мозга” су спроводили и политичари и медији. Њихов циљ је био да убеде јавно мњење у “потребу” да се поведе рат као и у “хуманитарни” карактер тог рата. Како се ратом може чинити добро? Одговор су пронашле западне “рекламне агенције”: убијањем ђавола учинићемо добро дело. Тако је започело сатанизовање српског народа, а за њим је уследило “добро” и “праведно” бомбардовање. Измишљен је фамозни план “потковица” наводно смишљен покушај “етничког чишћења” који се на крају испоставио као грдна новинска смицалица. Најозбиљнији медији су говорили да су Срби отели или поубијали 500.000 “Косовара албанског порекла дораслих за пушку и борбу”. При самом помињању Срба, политичари су се утркивали у грдњама и у осудама, чак се и у Ле Монду најугледнијем француском дневном листу могло прочитати да “истребљење које се спроводи на Косову подсећа на време Џингис Кана”. Сатанизовањем српског народа у целини и тврђењем да је зао по природи, оживљавао се институционални расизам какав није виђен у Европи након Другог светског рата. “Српски народ треба ослободити од Милошевића и од њега самог” чуле су се и такве речи на радију. Ослободити га тако што ће се на њега изручити бомбе.

У школи смо учили о “лошим момцима” са Балкана, а ја као дечак који је живео у Француској, носио сам у себи осећај нелагоде. Мој професор је организовао дебату о “ваздушним ударима”, никада нико није изговарао реч рат. Расправа се повела неколико дана пошто је 23. априла бомбардована зграда РТС када је погинуло 16 особа међу којима су били новинари и техничари запослени у тој медијској кући. Мој професор је заступао становиште да је циљ био легитиман, будући да је РТС емитовао режимску пропаганду, па се више није ни сматрала телевизијом, већ је представљала војни циљ.

Рекао сам да по мом мишљењу није нормално бомбардовати медијску кућу, каква год да је и да се тај чин коси са законима рата. При том сам изнео неколико аргумената (преузетих од оца) о томе да смо жртве дезинформисања, о чудовишном бацању бомби са осиромашеним уранијумом на цивилно становноштво и тврдњама да се тиме чини “хуманитарно дело”. Изненадила ме је професорова реакција, он је изгубио хладнокрвност И почео да виче да немам право да говорим такве ствари. Увидео сам да је био заслепљен бесом и мржњом. Неколико година касније сам га срео у једној књижари, подсетио сам га на ту епозоду. Било му је непријатно и рекао ми је да својевремено нисам грешио када сам тако говорио, чак ми је признао да је од тада умногоме промено став. У међувремену НАТО је заиста потврдио да је употребљавао касетне бомбе, супротно међународном праву о “употреби оружја које непотребно увећава страдање становника”.

Неколико француских интелектуалаца је покушало да изнесе другачије мишљење, али су их одмах учуткивали. Ако су били с левице проглашавани су за стаљинисте, а десничаре су звали фашистима. Познати француски професор Режис Дебре провео је током бомбардовања недељу дана на Косову. По повратку у Француску написао је два чланка, желећи да објасни колико је бомбардовање погоршало тамошњу ситуацију и подстакло на необуздано насиље. Изнео је став да називати српски народ “колективно злочиначким” није достојно једног демократе. Већ сутрадан је био изопштен из јавног живота, сматрано је да је неко ко пориче геноцид. Провлачили су га по блату, називали издајником и присиљавали га да умукне. Нигде није било места за расправу и дисидентску мисао. Иако сам био премлад, извукао сам поруку из тог рата и начина на који је приказиван у медијима.

Моје солидарисање са српским народом је у почетку био инстиктиван занос и полет, а затим је попримило прави облик. Био сам задивљен како се један народ одупро нападу целог света удруженог против њега и како је покушао да сачува све што се спасити може, почев од мостова у Београду до енклава на Косову. Била је то борба Давида против Голијата. После 78 дана бомбардовања и 38.0000 ратних операција српски народ је, не поклекнувши стајао усправно.

Французи су били шокирани другом страном приче
У мојој породици смо осећали потребу да покажемо солидарност са српским народом. Тај осећај ме је касније навео да оснујем хуманитарну организацију “Солидарност за Косово”. Ипак, није било лако организовати помоћ за Србе на Косову. Било је оних који су говорили: “Зашто Србима?” Као да је бити Србин значило немати право на саосећање и подршку. Та врста селективне емпатије била је најпоразнији део пропаганде која је оставила дугорочне последице. Пробој кроз медијски мрак био је мукотрпан процес. Сећам се првог документарног филма који смо приказали на француској телевизији о животу Срба на Косову. То је био тренутак када су многи Французи први пут чули другу страну приче. Неки су били шокирани јер су схватили да су годинама обмањивани.