Рођен у традиционалној француској породици, већ тада је чуо за Србију и пријатељство које веже два народа. Као студент, вођен идеалима и тежњом за правдом, Арно Гујон је упознао Србију. Данас, као тридесетдеветогодишњак, постао је директор Канцеларије за јавну и културну дипломатију. У Србији се не осећа као странац, већ као домаћин, а његова деца су прави пример доброг како ствари могу да се ускладе – говоре перфектно и српски и француски, знају ко је Цар Лазар, а ко Јованка Орлеанка. Има велику жељу да у овом граду и остари.
Ваздушасте кроасане, крцкаве багете, баршунасте кремове и чудесне макронсе није заменио, али је на свој јеовник уврстио, као обавезне гурманлуке јела од пасуља и ненадмашне сармице од зеља. Направио је прави спој у животу, уочио је вредности за које жели да се бори и заузме, решен да му Београд после Гренобла буде стална адреса боравка, па данас Гујон са поносом за себе каже:
„Одакле ти је жена, одатле си ти”
Уз осмех не може да не истакне колико је супруга Ивана, која је такође рођена у Француској, била одлучујући фактор да породицу заснује у Београду пре 12 година, али и да допринесе да његова мисија сада буде да шири лепе приче о Србији и читавом свету покаже како изгледају српска уметност, култура, постигнућа из домена науке и спорта.
Традиција која спаја
Евоцирајући успомене Гујон за Магазин каже да је заправо за Србију први пут чуо од свог деде.
„Причао ми је о пријатељству наша два народа, заједничкој борби на Солунском фронту, српској сирочади коју су примали Французи. Родитељи су мени, мом брату и сестри усадили лепо мишљење о Србији и Србима и знали смо да је Србима учињена велика неправда током деведесетих година. Био сам тада дечак, али сам то спознао и у мом памћењу се урезало да треба да будемо солидарни са српским народом. Са таквим уверењем сам дошао први пут, одмах након антисрпских погрома кој су погодили цело Косово и Метохију 2004. године, пун жеље да помогнем, да нешто променим и учиним нешто лепо за децу из енклава. Упознао сам Србију тамо где је најугроженија, али можда и због тога најаутентичнија и одмах сам је заволео”, прича и не крије да највише воли српске празнике које проводи са породицом- Бадње вече и Божић у Храму Светог Саве. Допадају му се и славља, венчања која су лепо лице Србије. Кроз тај однос који имамо једни према другима, каже, види се добар спој традиције и модерности.
„Примећујем да људи иду у цркву, играју коло, па онда слушају рокенрол, лепо су обучени и показују да Србија није изгубила корене, али и да је окренута будућности. Волео бих да се промени перцепција Србије у свету и из тог разлога ћу промовисати истину о догађајима на нашим просторима путем стручних скупова, манифестација, документараца. Моја намера је да што чешће причам о огромном доприносу Срба из различитих области и да представим све лепе ствари којима је земља богата. Волео бих и да се у Србији чешће користи ћирилица. Кад питам људе зашто не негују своје писмо, кажу да им је тешко да мењају тастатуру. Ћирилица није тешка, ја сам је савладао за петнаест дана и баш ми је жао што се не користи више. Обрадовала ме је вест о усвајању Закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличног писма. Када негујемо и користимо своје писмо, онда негујемо оно што заправо јесмо. Странцима се иначе ћирилица јако свиђа, јер њима то нешто необично и то треба да искористимо”, признао је Арно који од недавно води Владину Канцеларију за јавну и културну дипломатију мотивисан јаком жељом да допринесе заједници и друштву на начин који има дуготрајан позитиван утицај.
„Кроз хуманитарни рад, осећам испуњење у пружању помоћи онима којима је потребна подршка, било да је реч о основним потребама, образовању или развоју заједнице. Са друге стране, култура ме инспирише разноликошћу и дубином. Култура је оно што нас чини људима. Кроз уметност, језик, традицију и културну баштину, видим моћ коју култура има, да спаја људе, изражава њихове идентитете и омогућава разумевање међу различитим групама и нацијама”.
Српски политичар француског порекла
Док је низао академска достигнућа, Гујон је градио и своју каријеру и бавио се хуманитарним радом. Са 22 године стекао звање мастерс инжењера заштите животне средине на Политехничкој школи Универзитета у Греноблу, а похађао је и мастер политикологије на Факултету политичких наука у Београду, смер „Политички систем Србије и институције”. Радио је као инжењер у неколико фирми у Паризу, Бордоу, Каиру и Зворнику, а 2011. године постао је директор француске Хуманитарне организације „Солидарност за Косово” коју је основао 2005. године док је био студент. Уследиле су многобројне хумантитарне активности, основао је Удружење Иницијатива за наталитет и останак младих у Србији, био је в.д. директора Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону, објавио је књигу „Сви моји путеви воде у Србију” на српском језику о разлозима који су га навели да се ангажује за Србе на Косову и Метохији и да након тога повеже своју судбину са судбином Срба настанивши се у Београду. Учествовао је у писању и објављивању три књиге на француском језику о Србији и Косову и Метохији, снимио је документарни филм „Косово, хришћанство у опасности”. На основу заслуга у свом хуманитарном раду, добио је држављанство Србије 2015. године и добитник је многобројних признања и одликовања. Осим матерњег француског, говори и српски, енглески, немачки и руски језик.
Данас препознат као хуманитарац и српски политичар француског порекла, каже да је управо у породици, где су неговали историју и традицију Француског народа, у свом васпитању добио свесност сопственог идентитета и традиције што му је омогућило да упозна и српску културу и идентитет.
„Основ за упознавање другог је да прво упознате себе, не можете да заволите другог, ако не волите себе. Зато мислим да треба да будемо прво укорењени у своју културу и свој идентитет да бисмо могли након тога да се отворимо према свету. Данас се у Србији не осећам као странац, већ као домаћи, и у мом срцу има места за и Фанцуску и за Србију. Моја деца су спој једног и другога, говоре перфектно и један и други језик. Знају ко је Цар Лазар и ко је Јованка Орлеанка”.
Косово и Метохија у срцу
Ако изузме Косово и Метохију, где је упознао Србију, наш саговорник обожава и Стару Планину која је сачувана, аутентична, нетакнута природа.
„Сваке године идемо тамо. Моја деца имају прилику да уче да скијају, а то је у таквом предивном окружењу права благодет. Волим Западну Србију, јер је моја супруга пореклом из места близу Малог Зворника и када смо тамо волимо да идемо на реку Дрину, која је заиста очаравајућа”.
Гујон од ране младости тренира кик бокс, вози ролере и бицикл, а највише воли да скија. Бављење спортом помаже му на физичком, али и менталном нивоу, да се боље бори са стресом. Опушта се уз кафу и дневне новине или добру књигу, а омиљене су му аутобиографије.
„Трудим се дасвоје слободно време проводим са породицом, супругом Иваном, ћеркама Миленом и Иреном и сином Виктором. Са троје деце, када су баке 1.500 километара далеко није све једноставно, али желимо да се у потпуности посветимо њиховом одрастању и васпитању. Волимо суботом да идемо у шуму на пикник, а недељом да идемо породично на литургију у Храму Светог Саве”.
Како сам дошао у Србију
„Када сам био сам на другој години студија посетио сам у Паризу изложбу фотографија свог пријатеља. Биле су то аматерске фотографије, настале одмах након погрома на Косову и Метохији. Слике су биле потресне. Видео сам слике кућа и цркава у пламену и осећао сам се ужасно, болело ме је као да је неко запалио цркву у мом селу. По мени, тада је срушен и уништен један део европске цивилизације. Никада нећу заборавити те призоре деце на фотографијама, у њиховим очима се могао препознати страх и немоћ. Био сам револтиран и шокиран и преовладао је и осећај туге. Питао сам се како је могуће да се ово дешава почетком 21. века, у срцу Европе? Тада сам одлучио да нешто морам да урадим, да помогнем тим људима. Имао сам 19 година и заједно сам са братом основао сам хуманитарну организацију „Солдарност за Косово”. Почео сам са пријатељима и подородицом да прикупљам помоћ у виду школског прибора, играчака за децу. Продавали смо колаче, ишли од врата до врата и причали Французима о Србима на Косову. До краја године смо успели да прикупимо довољно помоћи да изнајмимо један мали комби и кренули смо на пут Косова и Метохије. Нисмо знали језик, нисмо познавали никога, питали смо се како ће нас дочекати? Да ли ће нас Срби осудити због начина како их је званична Француска напустила неколико година раније? Када смо стигли на Косово људи су нас гледали у неверици, али су нас дочекали као што брат дочекује брата. Било им је невероватно то што су четворица младића прешла толико километара до њихових забачених села како би им донели помоћ и рекли да нису сами у тој борби. Од тада је прошло 20 година и наша мала студентска организација „Солидарност за Косово” постала је једна од највећих на Балкану”.
Мариота Влаисављевић
Фото: Приватна архива Солидарност за Косово и Канцеларија за јавну и културну дипломатију